(према мотивима легенде о називу места)

Колона турских војника је гмизала по пољима. Саплитали су се о бусење и грумење земље. Тешке ноге су се спотицале о суве стрњике. Звекет тешких сабљи и ножева тргли би их из дремежа који их је полако савладавао. Спуштених глава пратили су трагове претходника. Земља је била влажна и лепила се за чизме. То је била њена борба против Турака који је освојише и поробише народ који одвајкада живи на овим просторима и зависи од благодети земље коју вредно обрађују. Сувише уморни да отресају земљу, вукли су ноге и чекали заповест да предахну. У походу на далеки Беч, неуки и неупућени, турски војници нису имали представу о раздаљини коју је требало да пређу. Размак између група војника је бивао све већи. Продоран глас турског заповедника је одјекивао пустим пољима. Његов коњ се пропео на задње ноге од силине гласа којим је издавао наређења за брже кретање уморних војника. Према јасним наредбама Сулејмана величанственог у Беч је требало да стигну чим пре. Гласници су редовно извештавали о кретању војске и турски заповедник је желео да оправда поверење које му је указао Сулејман.

Хоризонт је полако нестајо из видокруга. Земља се испаравала. Танани, беличасти прамичци су палацали између ногу војника. Из даљине се котрљала магла. Заплесала је између војника поигравајући се са њиховим уморним капцима. Узалуд је турски заповедник дозивао групу војника која је заостала. Одлучили су да подигну логор на пољани и преноће.

Група војника која је заостала је ушла у густу храстову шуму. Чим су схватили да су се одвојили од колоне, одлучили су да у шуми дочекају јутро. Договорили су се око стражарења, запалили ватру и заспалаи. Стражари су се смењивали до зоре. И управо када је Сунце требало да испрати маглу, извршена је последња смена стражара. Промрзли стражари су проџарали ватру и набацали суво грање. Разиграни пламичци им разгалише озеблу душу и попут најлепше успаванке измамише им сан. Док се сивкасти дим вијорио ка крошњи храстова, нарогушене сенке су се прикрадале војницима из свих праваца шуме. Заскочише уснуле Турке и готово безгласно они испустише душу под оштрим зубима звери.

До турског логора је допирало дуго завијање које је војницима ледило крв у жилама. Магла се подигла и открила шуму из које је излазила колона црних вукова окрвављених чељусти.

Турски заповедник је био очајан што је изгубио војнике и што су заостајали у походу на Беч. Пажљиво је срочио депешу коју је гласник поновио више пута да не би заборавио. Доделили су му најбржег коња како би што пре стигао до Сулејмана и известио га о разлогу заостајања војске: Овде се све црни од вукова.

Место је добило назив Каравуково од речи кара – црно и вукови.  

Ово је једна од три легенди о називу места Кaравуково.