***Текст је објављен у радној свесци за први разред „Читалица – писалица“ Едука, Београд

Зоолошки врт је добио још једну становницу. Сви су знали да је ту, али је нико још није видео. Час је била овде, час онде, час овамо, па онамо, ту и тамо, свугде и нигде. Није имала свој кавез нити кућицу. Могла је да иде куда је хтела.

Посетила је лава и лавицу, слона, жирафу, камилу, али је нису видели. Знали су да је била ту, али од ње ни трага ни гласа. Уствари, трагова је било.

 Посећивала је и друге становнике, осим оних који живе у води.

Понекад је пркосила радницима зооврта који уређују травнате и цветне површине. Знали су да је била ту, али је нису видели.

Она је једина становница зооврта која може слободно да изађе из њега, а да је нико не види. Враћа се кад

жели и опет је нико не види. Ретки су тренуци кад промоли свој носић. Али , и то нико не види. А не види ни она нас, али нас добро чује. Може да осети наше присуство. Тада се притаји и не мрда. Не мрдајте ни ви. Притајите се. Можда ће вам се посрећити да је видите.