***Монодрама је 2016. добила награду на конкурсу “ Павле Јанковић Шоле“ који организује РТВојводине. На Фестивалу монодраме за децу Змајевих дечијих игара проглашена је за најбоље уметничко дело у целини – текст, режија, глума.

(Дечак баца торбу и седа за сто. Налактио се и уздише): О, како сам уморан! Овај дан ћу дуго памтити. А, тако је лепо почело. Баш је било забавно и смешно! Учитељица је рекла да ћемо на часу одељењског старешине имати радионицу „У туђим ципелама“. Отишли смо у фискултурну салу. Нисмо тачно знали шта ћемо радити, али смо наслућивали. И, заиста било је онако како смо претпостављали. Рекла нам је да станемо у круг и да своју обућу поставимо испред себе. На договорени знак смо се кретали по замишљеној кружници и исто тако на договорени знак смо сели, узели обућу која је испред нас и обули. Ја сам имао среће. Добио сам Мишине патике. Он увек има све најбоље. Купио је пре неколико дана. Најновије, најмодерније и што је најбитније , одговарала ми је величина. Обуо сам их и дивио се. А како су удобне! (пљесне рукама) Као да су направљене по мери, баш за моје ноге. Кад корачам, чини ми се као да лебдим, да не додирујем тло. Оне моје кинеске патике ме стежу и при сваком кораку се јављају грчеви. Кад их изујем , осетим огромно олакшање. Мишине су тако удобне. А како изгледају (пољуби јагодице три прста и цокне језиком). Боја је тако необична, нешто попут ведрог неба, са малим, једва видљивим тачкама и наранџастим пертлама. Виде се из авиона. (осмехује се стидљиво) Можда би ме Ана из трећег разреда приметила када бих имао овакве патике. Она воли лепу гардеробу и обућу. Мислим да бих био бољи кошаркаш. У мом клубу сви имају добре, квалитетне патике (устаје и кобајаги води лопту и шутира на кош) . Убеђен сам да бих био бољи кошаркаш. Данас сам у Мишиним патикама био најбољи у такмичењу. У тој обући смо прелазили стазу  са препрекама – трчали смо, прескакали обруч на поду, водили лопту око чуњева. Био сам маестралан! Влада и Милан су били много смешни. Ала сам се слатко смејао! Сузе су ми кренуле и стомак ме заболео од силног смеха! Влада је носио Јеленине балетанке које су му биле три броја мање, а Милан је добио Нађине сандале, које су му биле таман, али цветићи… (смеје се гласно). Много је био смешан. Анђела је добила Перине патике које су јој спадале с ногу при сваком кораку. Много је било смешно. Више је ишла боса, него с патикама. (уозбиљује се) Када је учитељица рекла да то исто урадимо са мајицама за физичко, мислио сам да ће бити још луђе и забавније. И било је, али не свима. Они који су добили веће мајице нису имали проблема, а они који су добили мање мајице, нису баш уживали. Мајице су их спутавале да замахну свом снагом и баце лопту, нису могли ни да ухвате лопту, да се окрену… (сагиње главу и тихо изговара) Ја нисам играо. Седео сам у Сариним инвалидским колицима. Извукао сам њену мајицу. Сара има неко обољење због којег не може да хода. Долази у школу у колицима. У неким активностима у школи не учествује или ради нешто друго. Нисам уопште ни помислио да ће је учитељица укључити у радионицу, јер она обично на физичком ради неке вежбице у колицима. Уствари , не знам баш тачно шта ради. Никада нисам обраћао пажњу на њу. Знам да не може да учествује у играма и то је то. (опет сагиње главу) Док су други играли моју омиљену игру „Између две ватре“, ја сам седео у колицима и убацивао лоптице у једну кутију. Досадно! У почетку сам се радовао и било ми је занимљиво. Јурцао сам по сали, изводио сам разне вратоломије и сви су се смејали док ме учитељица није опоменула. Крајичком ока сам ухватио Сарин забринути поглед. Мислио сам да се бринула због колица. Касније ми је рекла да је била забринута за мене, а да јој колица нису важна јер су стара и користи их само у сали. Пошто на улазу у салу не постоји одговарајући прилаз, она у школу долази другим колицима, а ова јој стоје у свлачионици. Учитељица је пренесе из једних у друга колица. Никада нисам видео учитељицу да је носи. Нисам знао. Нисам примећивао разлику међу колицима.  Никада нисам размишљао да постоје различита колица. Мени су сва иста. И док је игра била у завршници, док су сви навијали за свој тим и надали се победи, ја сам убацивао лоптице. Нисам могао да их гледам како уживају у игри док се ја досађујем. Ма, хтео сам да пукнем од муке. Једва сам дочекао крај часа. И баш када сам хтео да устенем, мислећи да је коначно крај, учитељица ми је рекла да колицима уђем у свлачионицу. Окретао сам точкове, циљао, напред, назад, лево, десно…Како год да покушам не могу да уђем кроз узана врата. Сви су се већ обукли. Нико ме није примећивао. Понашају се као да не постојим. И даље су причали о игри и победи. Покушавао сам да их дозовем, али узалуд. Еј, људи! Шта вам је? Па то сам ја! Ма, какви! Нико ни да се осврне! То ме је јако разљутило. Сконцентрисао сам се и успео! Сав сам се ознојио. Опет сви улазе у салу. О, не! Учитељица зове да се вратимо у салу. Зар опет исте муке? И опет лево, десно, напред, назад. Сара је седела на столици и показивала ми куда да идем. Учитељица је приметила и скренула јој пажњу да ме не наводи. И коначно. Ево ме у сали. Поново смо сви у кругу. Писали смо на папирићима своја осећања за време боравка у туђим ципелама. Учитељица је покупила папире и читала. Најчешће речи су биле: неудобно, смешно, лоше, чудно. Када је почела да чита речи које сам написао, сви су погледавали Сару, као неприметно, случајно. Једини сам написао: беспомоћно, одбачено, изоловано, спутано, ограничен у кретању. Иако су знали да сам ја писао, чинило ми се да су тек тада схватили како се Сара заправо осећа (сагиње главу)Морам признати, никада нисам размишљао о Сари до тада. Чак сам понекад имао лоше мисли о њој и њеном боравку у школи. Често су ми сметала њена колица јер нисмо нигде ишли организовано – нисмо ишли у биоскоп јер не могу колица да уђу, нисмо ишли на једнодневну екскурзију јер Сара не може колицима да уђе у аутобус. Сара је увек говорила да се не осврћемо на њу и да идемо без ње. Говорила је да јој се ионако не иде. (замишљено гледа у даљину) Како ли се она тада осећала? Колико јој је било потребно снаге да се избори са својим жељама и да нам каже да не иде? Ја сам био у колицима само један час, а она ће остати цео живот у њима.  Да ли ће уопште икада отићи у биоскоп? У позориште? На екскурзију? Данас сам први пут размишљао о Сари и њеним осећањима и потребама. Осетио сам потребу да јој нешто кажем и то пред свима. Устао сам и стао у центар круга. Гледао сам Сару право у очи и извинио се за све ситуације у којима се осећала лоше због мене. Обећао сам да ћу покренути акцију прикупљања средстава за изградњу прилаза у фискултурну салу. Купићемо јој реквизите за вежбање. Е, онда је уследио пљусак предлога: правићемо колаче, различите украсне предмете, продаваћемо их на пијаци, организоваћемо спортска дешавања… Обузело ме је неко чудно осећање. Однекуд се створила нека топлина, неки осећај да прија и да ми је драго што ме Сара другачије гледа. У очима осталих сам видео дивљење, а у очима учитељице понос или бар мислим да је то. Нисам сигуран. Заправо, никада ми нико није упутио такав поглед. И , морам признати, лепо сам се осећао. Пријало ми је. Још ме држи. Као да летим на облаку. Много је лепше него кад сам се ругао Пери да је дебео и  надевао му надимке, кад сам Луки сакривао наочаре и гледао га како се саплиће и удара у намештај. Мислио сам да је свима забавно и смешно. Па, сви су се смејали! Стварно сам био убеђен да се то свима свиђа. И никада ми није било јасно зашто учитељица само мене грди кад смо се сви смејали. Сада се због тога осећам некако … хм, још једно мени непознато осећање. Како ли се зове? Не могу да га опишем. Чини ми се да ме је некако стид, срамота због свега што сам чинио другима. Вероватно је то посрамљеност, кајање… Како ће они сазнати да је мени сада жао због свега? (лупа се почелу) Па, наравно, рећи ћу им! Позваћу их код мене да се играмо и дружимо. Замолићу маму да направи колаче. Ма, позваћу цело одељење! По Сару ћу лично отићи. Једва чекам! Идем да питам маму да ли се слаже са мном.  (одлази)