Лозинка за излаз

***Одломак из романа који није објављен.

ПОБУНА

„АААААААААААААААААААААА!“

„ЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕЕ!“

„ИИИИИИИИИИИИИИИИИИИИИИ!“

„ОООООООООООООООООООООО!“

„УУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУ!“

Тара је ставила руке на уши да бар мало умању буку која је допирала са свих страна. Попут огромних птичурина надлетале су је неке сподобе. Није разазнала о каквим бићима је реч јер су је надлетали великом брзином. Писак јој је парао уши:

„ИИИИИИИИИИИИИИИИИИИИИИИ!“

Затим се чуло брујање:

„УУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУУ!“

Завијање попут сирене:

„ААААаааааААААААаааааАААААааааа!“

Гласно, тихо, гласно:

„ОООООООООООООООООоооооооооООООООООО!“

Уједначено са узвиком на крају:

„ееееееееееееееееееееееееееееееееееееееееЕ!“

Надлетали су је и пиштали, завијали, вриштали, узвикивали…

„Молим, вас, прекините!“ завапила је беспомоћно не надајући се да ће јој услишити молбу.

Наставило се надлетање и завијање. У једном тренутку, све сподобе су почеле да круже изнад њене главе.

„АААААееееееЕЕЕЕЕЕиииИИИИИооооООООООУУУУУУУУУУуууууУУУУУ!“

„ДОСТА!“ лупила је ногом.

Мук.

 Тишина.

Не верује.

 Не мрда, не проговара, не дише.

 Полако окреће очи и види их. Велика, жива слова А, Е, И, О, У. Намрштени и нарогушени. Бес је фрцао на све стране. Црвени од љутње и беса, надвили су се над њом.

„Ово је побуна,“ рече слово А.

„Ми смо увређени,“ рече слово О.

„Тражимо своја права,“ придружи им се И.

„Зашто нас избегавате?“ упитало је У.

„Молим те, врати нам углед и част,“ вапило је слово Е.

„Не разумем,“ узвратила је Тара „О чему се ради?“

„Не прави се наивна! Знаш добро. И ти си једна од њих. И ти си против нас!“

Слова су се издужила и надвила над Таром. Инстиктивно је ставила руке на главу. Испитивали су је наизменично и строго:

„Како пишеш реч вечерас?“

„Како пишеш не знам?“

„Како пишеш где си ти?“

„Па…пишем…тако како сте рекли“.

„Изволи, напиши!“ наредило је слово Е пружајући јој мобилни телефон.

Тара је куцала: vcrs, nznm, dst.

Самогласници су опет почели да завијају, јаучу, скиче, пиште.

„Јао, тешко нама! Истребиће нас! Нестаћемо!“

„Ми, који смо стуб и ослонац нашег језика, доживесмо избегавање и одбацивање!“

Тара је схватила забринутост самогласника. Покушавала је да пронађе уверљиво објашњење и да их убеди да није све тако црно како они представљају. 

Слово А се надвило над Таром и боцнуло је.

„ААА!“  узвикнула је.

„Аха!“ рече слово А „Видиш да не можеш без мене!“

„Али, ја… ја никад нисам тако нешто изјавила.“

„Ниси рекла, али си учинила. Дела су гора од речи Тр!“ вриштало је слово А.

„Тр! Тр! Тр! Тако би се звала када не би постојало А!“ слово И се ругало. Издуживало се и увијало око Таре.

Слово У се подбочило упутивши  поглед од којег Тару прође језа.

„Нисам … ја… прва почела…“ муцала је Тара.

„А зашто прихваташ?“ слово О се окретало око ње.

„Сви тако пишу. То је уштеда у времену.“

„А како ту уштеђевину користитЕЕЕ?“ слово Е јој се унело у лице.

„Па…овај…за размену информација, порука…истовремено могу да комуницирам са више пријатеља.“

„Па, да ли те је та штедња учинила богатијом?“

Није стигла да одговори јер је осетила да се нешто обмотава око ње и шушти. У почетку је помислила да је то велика змија због језика који је палацао и заустављао се тик уз њен нос. Није се померала, нити дисала.

„ШШШШта се деШШШШава?“

„ПОБУНА!“ рекоше углас слова.

„Зар без мене?“

„И ја стиЖЖЖем!“

„ЧЧЧекајте и мене!“

„ЋЋЋутите!

Латинична слова Č, Ć, Š, Ž опколише Тару палацајући својим језицима.

„Зову нас ОШИШАНА ЋИРИЛИЦА!“

„Наша сабраћа – латинична слова нам се ругају“, очајавало је слово Č.

„Један Жељко је добио надимак Зељко, јер је почео чак и  оловком у свесци да пише Z уместо Ž,“ жалило се слово Ž.

„Чича је цица. Цица са брковима“.

„У шуми нешто шушти. У суми несто сусти. Као беба која тек проговара“, дурило се слово Š.

„Врати нам наше круне!“ повикаше сви углас.

Тари није било пријатно у друштву ојађених слова. Покушавала је да бира речи.

„Могу ли ја нешто да кажем?“ бојажљиво их је питала.

Слова су ћутала. Једини знак одобрења је био олабављени стисак слова Š.

„У праву сте. Крива сам. Криви су и моји другари. Сви смо криви“, направила је паузу да види да ли их је одобровољила. Нису је гледали, али су се умирили и некако испрсили. Пријало им је њено признање кривице.

„Ми користимо оно што нам је понуђено.“

„ШШШШта? Ми као нисмо у понуди? Ово је још једна увреда!“ шиштало је Š увијајући се још више и стежући још чвршће Тару.

„Не, не, не! У праву си! Нисам добро рекла“, покушавала је да се извуче.

„Ми журимо и због тога вас не употребљавамо.“

„ЖЖЖЖурите? Куда жжжжжурите? Јесте ли стигли тамо куда жжжжжурите?“ још више се ражестило слово Ž.

„То није оправдање! Због ваше журбе нам је укаљана част“ , слово Č је стало поред слова Ć. Заменили су места. И још једном. И још једном.

„Реци ко је од нас двојице Č, а ко Ć?“

Тара их је гледала и није приметила разлику. Били су попут идентичних близанаца.

„Ми, уствари, не примећујемо разлику између вас правих и оних других које пишемо…“

„Али, разлике су очигледне…“

„Хоћу да кажем, да у писању и читању не постоје разлике. Ми вас видимо онаквим каквим јесте. Тако вас и читамо. Ми не примећујемо да вама нешто недостаје. Видимо вас у целини.“

Слова су ћутала и слушала.

„Настави“, одлучно рече Ž.

„Видимо само део Месеца кад је млад и дивимо се. Уживамо у његовој лепоти. Знамо да је цео, а да је видљив само његов део и да тим својим делом светли. Исто је са вама. Ви нисте присутни у целини, али ваша улога није делимична, него потпуна.“

Слова су нешто међу собом чаврљала. Тара је осетила да попуштају њихов понос и инат. 

„Могу да вам обећам да ћу убудуће бити пажљивија са вама. Молим вас, пружите ми шансу да исправим грешке.“

Слова су нешто ћућорила.Повремено би слово Š погледало у Тарином правцу, затим би  јој слово Ž упутило строги поглед, а Ć и Č су наизменично извиривали као нојеви.

„Одлучили смо да ти пружимо још једну шансу. Али, пази!“ слово Š јој се наднело над главу упутивши јој строги поглед.

„Начиниш ли још једну случајну грешку,  потрудићемо се да потпуно нестанемо са свих типки твојих уређаја.“

„И ми се слажемо!“ повикаше углас самогласници.

„Остаће ти на располагању 21 слово! Збогом!“ поређаше се у врсту и одлетеше попут папирних змајева.

„21 слово? А слово DŽ ?“ загонетно се смешкала Тара. Није јој било у пријатно у друштву љутите и озлојеђене дружине, али јој већ недостају.

Опет је сама.

Опет је све плаво око ње.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *