В
Из мале куће у селу Тршићу зачуо се дугоочекивани плач бебе. После туге, Јегди и Стефану се осмехнула срећа.
„Мушко је”, шапутао је храст поред куће. Лишће је треперавим шуштањем, бојећи се да не пробуди бебу, преносилодаље вест:
„Мушко је”.
Речица Јадар за тренутак застаде
Како би се уверилa да је добро чула.
„Да, да. Мушко је”, рече један лист
са храста, откину се и паде у воду. Јадар
и лист кренуше даље да преносе вест о рођењу сина Стефана и
Јегде Караџић.
„Мушко је”, шапутали су брезама и тополама крај реке.
Лист се заустави на обали да пренесе вест ливадском цвећу
и бубама.
„А како ће се звати?”, упита радознала травка мачји репак.
„Е, то нисам питао”, рече лист. Ветар му притече у помоћ.
Однећу те до куће да сазнаш. Не би било згодно да ја провирујем
у собу, да не уплашим бебу и родитеље.
Лист је узјахао ветар и одлетео до куће Караџића. Ветар га
је спустио на прозор. Кроз одшкринуто крило прозора, лист је чуо:
„Зваћемо га Вук”, предложио је отац Стефан.
„Слажем се”, рече исцрпљена, али срећна Јегда. „То име ће
га штитити од вештица и духова. По народном веровању, детету
треба дати такво име које ће отерати све који му желе наудити.”
72
Ветар позва лист. Одоше да ливади и њеним становницима
кажу име детета.
„Вук?”, провири пуж из кућице.
„Вук!”, засвира цврчак.
„Вук…Вук…Вук”, шапутала је ливада.
Неколико година касније, Вук је трчао том истом ливадом.
Крај пута је чекао путнике и молио их да га уче да чита и пише. А
у то време било је мало писмених људи.
Једини писмени човек у крају
био je његов рођак Јефто Савић.
Писали су штапом по земљи
јер оловкe и свескe тада нисu
постојале.
„Шта траже?”, запитали су се
становници ливада.
„Шта то причају: аз, буки,
вједи? Шта им је то?”, питао је
мрав.
Касније, када је одрастао,
Вук је дао друга имена словима:
аз је постало а, буки је постало
б, вједи је в. Ми данас користимо азбуку коју је он створио.
А ливада и даље шапуће и препричава Вуково детињство
посетиоцима његове родне куће у Тршићу. Ако одете тамо,
ослушните!
